VORKOHOLIZAM
- Ili kako uspešno poricati probleme -
Jedna od posledica vaspitanja mog komunističkog oca je neumerenost u radu. Ja sam, inače, neumerena u svemu, ali to sada nema veze... Sve u svemu, moje radno vreme je rapidno poraslo od dotadašnjih 8h (subote neradne) u preduzeću, plus 1-2h dnevno za dopunske poslove, na nekih 12-14h dnevno, osim subote kada se radilo nešto kraće. Prvih nekoliko nedelja sam odlazila kući na ručak, ali vrlo brzo se ispostavilo da je to veliki gubitak vremena, s obzirom da mi se posle ručka i prispava... Osim toga, ja sam lično radila dve vrste tretmana i tako stvorila svoju sopstvenu klijentelu, a oni su želeli svoj tretman baš u vreme kada bih ja planirala da kidnem iz salona... a ja opet nisam želela da ih odbijem, jer sam volela uvek da ispoštujem Njegovo Visočanstvo Mušteriju! To zaista mislim, a osim toga ja sam živela jako lepo od tih istih mušterija.
Tako sam prestala da ručam, osim ako to nije u nekom od obližnjih restorana sa prijateljicom ili decom, ali posle nisam mogla da večeram... Da, teško je svetu ugoditi... Moj ručak u salonu je uglavnom završavao u kanti za đubre, jer mi je mnogo više prijala ko-zna-koja po redu kafa i cigareta. Dešavalo mi se ponekad da ručam kasno popodne, ali tek nakon što osetim blagu vrtoglavicu i slabost u ekstremitetima, nakon čega bi me kozmetičarke demonstrativno odvele u čajnu kuhinju i kljukale hranom, a ja bih gutala hranu ''sa uživanjem'' i negodovala:
- Šta dižete paniku? Ma, to je samo nizak pritisak... Dobro, ko je kome ovde mama? Ja vama ili vi meni?
Ako ništa drugo, od ovako ''ispravnog načina života'' imala sam uvek savršenu liniju, a i to je bilo nešto... Ostatak svog vremena provodila sam kući sa decom, koliko god su to one želele i mogle... A ako one nisu mogle, tu je uvek bila knjiga, muzika, kompjuter, sve manje TV... San mi je bio najmanje potreban, njega sam oduvek smatrala totalnim gubitkom vremena, a osim toga, davno sam prestala da sanjam...
Potrebu za sportom i fizičkom aktivnošću nadomeštala sam svakodnevnom šetnjom u prepodnevnim satima, do banke i knjigovođe. Nezaobilazna destinacija na toj svakodnevnoj maršuti bio je veliki trgovački centar, koji je svakako idealno mesto za lečenje mnogih ''bolesti'', koje je medicina uspela da objasni, ali ne i da leči. Tako sam se svakodnevno ''lečila'' bar po malo, nekom sitnicom ako se tog trenutka nije moglo više i dejstvo tog ''leka'' bi uglavnom trajalo celi dan... A ja sam se smeškala i čudila kako smo čudna bića, mi žene, koliko sitnice mogu da nas učine srećnim i kako to ona druga ''čudna'' bića – muškarci, ne shvataju...
Коментари
Постави коментар